09/10/2019
На слици видите кнегињу Љубицу-Зорку Карађорђевић, најстарију ћерку краља Николе Петровића Његоша и краљице Милене, супругу краља Петра I Крађорђевића, мајку краља Александра I Карађорђевића, принца Ђорђа и принцезе Јелене и бабу краља Петра II. Њено име краси једну од централних врачарских улица у Београду, а некада је њено име носио читав низ хуманитарно-просветних институција од сиротишта, преко студентских и ђачких домова, до школа и болница широм наше краљевине.
Кнегиња Љубица-Зорка Карађорђевић (1864-1890) је заправо тада кнезу Петру Карађорђевићу, који је био официр француске Легије странаца (стигао је до чина пуковника) и српски устаник у Босни и Херцеговини 1875, изродила петоро деце: Јелену (1884-1962) касније супругу руског великог кнеза Ивана Константиновича Романова кога су мучки убили комунисти; Милену (1886-1887) умрлу као дете; Ђорђа (1887-1972) абдицирао у корист млађег брата под притиском оца, јавности и београдског митрополита; краља Александра I (1888-1934) и Андрију (1890) који је умро по рођењу.
Њеном необичном имену кумовао је њен кум, сам српски кнез Михаило Обреновић (1839-1842 и 1860-1868) који је ради успостављања народног јединства између кнежевина Србије и Црне Горе кроз име ”Љубица-Зорка” изразио жељу да она буде симбол ”љубави” између српског народа у обе своје кнежевине и ”зоре” новог времена у коме се ишчекивало свенародно уједињење.
Своју младост проводи на Цетињу где је под надзором швајцарских професора научила да чита, пише и говори стране језике, да би бурне 1875. и почетка устајања српског народа против Турака била послата у Русију на учење и васпитавање у елитном Смоленском институту, у коме су боравиле девојке из најугледнијих руских аристократских породица. По завршетку школовања враћа се на Цетиње на коме 1883. упознаје официра на служби у француској војсци кнеза Петра Карађорђевића.
Кнез Петар је намеравао да се на Цетињу ожени и да се на неко време врати Црној Гори одакле порекло вуче и његова породица преко вожда Карађорђа Петровића. Након упознавања са кнегињом која му се веома допала, запросио ју је од њеног оца црногорског кнеза. Били су веома допадљив и складан пар, но овај брак није био по вољи многих противника династија Карађорђевић и Петровић-Његош јер је јасно указивао на потенцијал заузимања свесрпског престола. Но народ који је нестрпљиво чекао уједињење у једну државу, каква су у Европи тог времена била честа, одушевљено је прихватио вест о њиховој веридби. Венчање је обавио црногорски митрополит Висарион Љубиша, у Цетињском манастиру 30. јула 1883. Кнегиња Зорка је тада имала 19 година, а кнез Петар, старешина дома Карађорђевића, имао је 39 година. Велико свадбено весеље, коме је претходила и исто тако велика прослава веридбе, приређено је по свим народним обичајима тога краја српског етничког простора, а пошто многобројни гости нису сви могли да се сместе на невелико Цетиње, боравили су и у Котору. Након венчања, уследио је свадбени пут у Париз, после чега је уследио повратак на Цетиње.
Брачни пар Карађорђевића је живео и подизао децу на Цетињу. Но услед потребе за већом резиденцијом због стварања потпомства, али и због непредвидиве и често пргаве нарави кнеза Николе Петровића, Карађорђевићи се најпре селе у новоизграђену резиденцију у Бару. Ова вила је названа је Тополица по Карађорђевој Тополи у Шумадији. Но ни ту се породица није дуго задржала из политичко-династичких разлога, па је прешла да живи у Париз и Женеву где је краљ Петар могао независно од свог изразито амбициозног таста да брине о својој породици.
Кнегиња Зорка умрла је као веома млада у својој 26. години 16. марта 1890. године у Женеви услед комликација насталих током порођаја свог трећег сина Андрије, који је такође преминуо неколико дана после своје мајке. У очају да помогне својој супрузи, кнез Петар је позвао најбоље лекаре из Беча, но несретној кнегињи није било помоћи. Ова вољена и никад прежаљена Српкиња која је симболизовала уједињење Црне Горе у Србију, сахрањена је на Цетињу у близини Цетињског манастира, но када је изграђена величанствена црква Светог Ђорђа и Маузолеј Карађорђевића на Опленцу, пренета је 1912. године у крипту храма где и данас почива. Краљ Петар као удовац и верни супруг посвећен великим државничким подухватима и подизању своје деце, није ни желео, нити планирао да се поново жени.
Иако је кратко живела, кнегиња Зорка је остала у веома снажној народној успомени као спона српског народа Србије и Црне Горе и две династије, али и као мајка краља Александра I Карађорђевића, осветника Косова.
Кнез Никола I је 6. јуна 1903. године честитао свом зету краљу Петру I Карађорђевићу долазак на српски престо речима:
”Наше једномишљење и крвна веза која нас спаја јемство је Српству за вечито и нераздјељиво братство Србије и Црне Горе. То ће братство остати на вијекове свијетло, свето, непомућено и спасавајуће за наш народ. За то се братство за престолом Вишњега моле душе наших српских мученика; томе братству и слози српској бдиће и анђеоска душа моје Зорке, твоје супруге, чија крв и љубав везаће навијек твоје и моје синове”.
Амин.
